МИЛОШ ВУЛЕВИЋ 1929-2013
МИЛОШ ВУЛЕВИЋ 1929-2013
ДАЉИНАМА У ПОХОДЕ – БЕЗ ПОВРАТКА
На путу ка вјечном боравишту – даљинама у походе – запутио се Господу и принио му жртву, човјек, угледни и виспрени професор књижевности, познати књижевни стваралац Милош Вулевић. Угасио се светионик духовности комскога обода. Нестала је жива, шетајућа икона беранског корзоа. Умро је човјек за памћење. Мудри Михаило Лалић у онтолошкој перцепцији записао је „све некакав траг оставља, у некакав се други облик претвара да даље траје“. У овој мисаоној рефлексији најпознатијег писца васојевићке колијевке успостављамо збир трагања и трајања опредмећен и испуњен животом и дјелом Милоша Вулевића. Свеобухватну људскост темељио је на антејском споју патријархалног била традиционалног чојства и витештва, преплетену грађанском културом и цивилизацијским узусима.
Виталитетом комског духа озрачио је сопствено бистроумље, радом уздигао таленат и ушао у зачарни свијет књиге, у несагледиве просторе сазнања и недокучиве тајне вјечних изазова. Извори духовности били су његов опијум. Ушао је стишано и предано у заталасје културолошких вјетрова. Упалио је стваралачку свјетиљку и њом освјетљавао скривене енигматичне слојеве, људске мисли оваплоћене у поретку стварања и промишљања. Човјеку и ријечи је дао све. И у њима видио све. У контемплацији сазнајне разноврсности даровито је урањао у дубине зачараног значења и откривао поруке и смисао вриједности. Бдио је над изазовима и магнетизмом скривених рудача и отварао искру свјетлости за људско добро и спознање. Била га је ријеч, улазио је у затамњеност њеног битка и џарања. Славио је човјека и отварао му вентиле прикритог изворја животности. Откривао је неоткривено и потхрањивао га. Педагошким искрама поџижао је ватру генерацијама иванградске гимназије. Препознао је таленте и оснажио их. Етиком је вредновао све поретке људске. Пространствима и даљинама ума ишао је у походе и стајао им на прагу. Опхрањивао се интегралним духом свевремених теорија, иновацијама и предавао се колективној плими људског спознаја. Знао је за туђе и за своје. Ком га уздизао, Лим носио, уздисао је над Његошевим мукама и гријао се свјетлошћу његовог дјела. Са Михајлом Лалићем био је једно. Осјетио је лелек Лелејске горе и преточио да у Лелејске чесме, да даље жуборе и наричу. Озебла га је „слеђена тишина Виситора“ Душана Костића. Разнијеле су га пркосне строфе и лиризам Радована Зоговића над чијим је гробом оплакао. Пред завичајним стазама и успоменама, зараслим у пустош и слатко сјећање, губио је дах уздасима кидан. Ведрили су га пропланци, спајао је зрак, шум, небо ка којем расте цвијет и себе са земљом без неба. Никад није заборавио Сточову воду, цвијетничке љубичице, Гаранчића гору и дјевојачке пјесме Раковца. Одужио се и војводи над војводама Миљану Вуковом Вешовићу и његовим савременицима. Ославио их је. Упозорио је на негативне тековине. О добром је добром задобрио. И на крају схватио је да човјек нестаје, а живот тече и траје. Све је то записао у својим књигама: Војвода Миљан Вуков, Есеји, Даљинама у походе, Лелејске чесме, Гора Гаранчића и другим важећим културним публикацијама. И још – вјечни помен и вјечно блаженство Милошу Вулевићу – светионику духовности, српства и слободе.
СЈЕЋАЊЕ ДР ПЕТРА РМУША НА ПРОФЕСОРА МИЛОША ВУЛЕВИЋА
